Кључне речи

Рајка

Меланија

Јована Б.

Милован Витезовић: Шешир професора Косте Војића

Милован Витезовић, српски писац, али и  дугогодишњи уредник играног програма на националној телевизији, пише песме, романе, драме, филмска и ТВ сценарија, есеје, критике и афоризме. Међутим, шира публика га памти преко његових екранизованих романа Лајања на звезде и Шешира професора Косте Вујића. Иако је од почетка писан као роман, Шешир професора Косте Вујића је своје прво јавно представљање имао као телевизијска драма, која је први пут приказана 1972. године. Уврштена је као најгледанија ТВ драма Телевизије Београд. Место је нашла и у Антологију телевизијске драме. Роман је награђен наградом Политикиног забавника 1984. године. Занимљиво је да се поново, након толико година и успеха, поново снима римејк овог филма. Редитељ, уједно и сценариста, Здравко Шотра проширио је сценарио и саопштио: Трему би једино требало да има Берчек јер ће професора Вујића играти после Павла Вуисића. Павле Вујисић сјајно је представио лик необичног професора. Приликом једног интервјуа открио је шта га је подстакло и инспирисало да тако успешно дочара лик професора: Играо сам професора Вујића у телевизијској драми Милована Витезовића. Било је то право задовољство, зато што сам као ђак имао једног занимљивог професора кога сам имитирао, који ми је уствари, био идол. Увек сам знао шта ће тај професор да учини. Кладио сам се са другарима кад ће да се почеше иза ува. Играјући професора Вујића, ја сам све време мислои на тог свог драгог професора, који се, сиромах, убио. Имао је неке своје бубице.
Шта чини ову књигу толико занимљивом и посебном? Можда баш универзалност радње и сећање на школско доба као доба безбрижности и драгих успомена. Радња је смештена на сам крај 19. века. Коста Вујић је необичан професор немачког језика пред пензијом. Он испраћа своју последњу генерацију матураната. Он је при крају радног века, а они пред животом прупуном изазова. Иако му задају доста главобоља својим несташлуцима, професор Вујић временом схвата да међу тим мангупима има будућих научника, песника, математичара и политичара. Он у њима препознаје будуће академике, припаднике интелектуалне елите столећа које долази. Описује њихове последње гимназијске дане, удварања и љубавне јаде, књижевне седељке, њихове дане младости уз укус првих мајских трешања... Матуранти професора Вујића су они који ће касније обележити Србију свог времена: Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас, Јаков Продановић, Милорад Митровић и др.

Задатак

Књига је веома питка, чита се у даху. Покушај да проникнеш и откријеш зашто буди подједнако интересовање после толико година. Твој став треба да нам саопштиш кроз новинарски жанр критика. Кроз новинску критику открива се значење и вредност разних уметничких дела. Критика је начин да се уметничко дело процењује и оцењује. Треба да уочиш и издвојиш појединости које ће ти помоћи да изнесеш свој став. Не просуђуј на нивоу свиђа ми се или не, него уверљиво нам објасни свој став. Када критикујеш не буди груб или непристојан, него образложи културно своје мишљење.

Драга Сашка,

Твој проблем није тако тежак како ти се чини. Он се може решити веома лако. Ако си заљубљена, то је нешто веома лепо и не треба да се плашиш тога. У почетку, у тим ситуацијама, и сама  сам била уплашена и збуњена. Међутим, искуство ме је научило да нема потребе да се тако осећам. Пронашла сам начин како да изађем из зачараног круга. Дуго сам била заљубљена у једног дечка. Ништа се није дешавало, а мом узбуђењу и збуњености није било краја. Сетила сам се и своја осећања поверила сам најбољој другарици. Она ме је пажљиво саслушала и посаветовала. Саветовала ми је да ако ми је заиста стало до тог дечка, морам да се потрудим да сазнам што више о њему. Истакла ми је да је важно да сазнам и оне све небитне ствари, типа за који фудбалски тим навија и слично. Наравно, другарица или више њих, приликом овог задатка, могу ти бити драгоцене. Када све то сазнаш, прелазимо на други ниво. Дечко који ти се свиђа треба да примети да и ти постојиш. Скупи храброст и прођи поред њега са благим осмехом на лицу. То је најсигурнији начин да схвати да постоји тако лепа девојка у његовом окружењу, остаје му само да се пита: Како те пре није угледао. Само мало причекај и видећеш промене. Желим ти да што пре решиш овај проблем и много успеха у школи. Не заборави, љубав је лепа, али никако немој да запоставиш своје обавезе.

                                                                                   Драгана

Драга Сашка,

Док сам читала твоје писмо, сетила сам се да сам се недавно осећала скоро исто. Међутим, сада када је то иза мене, сад кад сам најсрећнија на свету, увидела сам да ти проблеми нису тако страшни како ми се чинило.

Ако ти се Станко толико свиђа, кад га видиш црвениш се и бојиш се, скупи снаге приђи му, реци му све што мислиш и осећаш. Наравно, ако само желиш да му покажеш да  ти се свиђа, то не би требало да буде неки велики проблем, веруј ми, знам из искуства. Ниједан дечко неће да ти приђе ако си окружена другарицама. Издвој се понекад и прошетај сама. Тада ћеш изгледати самоуверено, а то је најбољи начин да привучеш пажњу. Покушај да облачиш само оно у чему се осећаш природно, увек остани оно што јеси. Твоја природна лепота магично ће привлачити дечаке, па и Станка. Буди комуникативна, опуштена. Направи први корак, и могу да ти гарантујем да ћеш остварити своје снове. Нема оклевања, право у нове изазове. Срећно!

                                                                                            Тамара

Драга Сашка,

Сви знамо да у овом периоду твог живота долази до разних проблема који ће те мучити. Неки од њих ће ти се чинити тешким, огромним и нерешивим. Вероватно о њима нећеш хтети ни са ким да говориш. Међутим, иако теби сада не изгледа тако, сваки проблем је решив. Уосталом, ако се потрудиш, увек ћеш наћи некога да ти помогне. Пре свега мораш да победиш своју стидљивост и страх. Ако си заљубљена и имаш симпатију, то је сасвим природна и нормална ствар. Треба да будеш сигурна у себе, своја осећања, жеље. Следећи пут кад видиш Станка, немој прелазити на другу страну улице, окретати главу, спуштати поглед и слично. Прођи поред њега, осмехни се и изговори бар: Ћао. Не плаши се. Није то ништа страшно, а и не боли. Лепо ћеш се осећати када ти узврати, сигурна сам. Сваки следећи пут га успут нешто питај, на пример: Како си? Јеси ли гледао филм...? Ако ти на нека питања одговори одушевљено или ипак згрожено, знаћеш шта воли, а шта не. Само, немој да претерујеш и да превише давиш. Буди природна, забавна и дружељубива. Свако пада на то. А и да знаш, стидљивост већ дуго није у моди.

        Љиљана

Драга Сашка,

Твој проблем није толико озбиљан како ти се чини. Љубав је одувек велика мистерија, баш зато што се постојање овог осећања не може предвидети, доказати, нити измерити. Уствари...Прво би требала да сазнаш да ли Станко гаји било каква осећања према теби, што је веома лако. Између две особе које се допадају једна другој постоји и хемијско струјање. При самом размишљању о Станку, покрећеш лучење «супстанце нежности». Значи, мораш да сазнаш да ли Станко исто, или бар слично осећа. Овакак проблем немаш само ти. Многима, да будем прецизнија, свима се то бар једном десило. Проблем ћеш решити тако што ћеш сазнати у каквом се окружењу Станко креће. Мораш да сазнаш скоро сваку ситницу о њему. За почетак подели у његовом одељењу неки лексикон у ком се налазе питања типа: Где волиш да излазиш? Какву музику слушаш? и слично. Тако ћеш сазнати неке битне чињенице о њему. Када будеш добро обавештена о томе шта воли, биће ти лакше. Имај стрпљења, нека те срце води, оно ће ти показати пут.

                                                                                                                                             Нина

Драга Сашка,

 Када сам била твојих година, често су ми се дешавале такве ствари. Љубав, симпатије, трема, страх и мислила сам да нема решења за такве проблеме. Али како сам одрастала, некако је све долазило на своје место.
… Он се теби веома свиђа, подрхтаваш сваки пут кад прођеш поред њега, црвениш када вам се сретну погледи, једноставно “љубавна хемија“, ако то можемо тако назвати. Оно што је сигурно тачно, а и са сигурношћу тврдим, јесте то да ниси једина. Свим твојим вршњацима се то дешава, и углавном задобијају љубавне главобоље. Он ти се свиђа, волиш га на неки посебан начин, желиш да му приђеш, али не знаш како. Ако си друштвена и причљива, саветујем ти да му приђеш и упиташ га нешто што ће га можда заинтересовати. Хоћу да кажем да би требало да се укључиш у његово друштво и ослушнеш о чему причају како би сазнала шта он воли и на шта обраћа пажњу. За почетак је довољно да му понудиш неки цеде, књигу или било шта што би му дало до знања да ти је стало до њега. Касније када се зближите, стално му се смеши и ако он ништа не предузима по питању вас, баци се на посао! Питај га да се прошетате до оближње библиотеке, одете до посластичарнице и сл. Ако почнете да разговарате, пажљиво га слушај и покушај да будеш, просто природна, онаква каква јеси.
Када мало болље размислим, ви тинејџери се сада налазите у овом периоду када вам све смета, сви вас нервирају, али када је ЉУБАВ у питању, постајете осећајни, срећни и све око вас је радосно. Стога, Сашка, буди онаква каква јеси и пребродићеш све потешкоће. Срећно!
                                                                                                                                     Даца

Мит о Танталу

Уживала сам док сам читала митове, а ипак сам одлучила да представим мит о Танталу.

Тантал је био Зевсов син. Владао је у Сипилу у Лидији. Био је необично богат и славан. Његов отац га је волео више од свих својих смртних синова. Сви су му поклањали своје верно пријатељство. Смео је да једе за Зевсовом трпезом. Међутим, Танталу је слава ударила у главу и почео је себе да сматра богом. Крао је нектар с божанске трпезе и њиме частио своје пријатеље смртнике. После смрти је одавао тајне бесмртника.  Учествовао је у крађи скупоценог златног пса који је Зевса као дете чувао на Криту. Зевс се љутио, али ипак опраштао свом вољеном сину. Међутим, Тантал није имао границе.

Позвао је све богове на ручак. Заклао је свог рођеног сина, по имену Пелопа, и припремио за гозбу боговима. Нико није јео,  сем Деметре која је била обузета својим проблемима.

Пошто је Тантал превршио сваку меру, богови су одлучили да га баце у пакао. Налазио се  поред језерцета, кад би се сагнуо да пије воду језеро би се сасушило. Био је гладан, а над његовом главом су стајале крушке, јабуке, нар. Кад би се исправљао да их дохвати, гране је ветар носио све више и више. Над његовом главом љуљала се огромна стена претећи да сваки час падне на њега и смрви га. Тако је Тантал био у подземном свету и троструко мучен.    

Док сам читала овај мит, постало ми је јасно зашто се каже Танталове муке.

                                                                                                                          Нада Врекић  V-3

Драга Сашка,

Чула сам за твој проблем и одлучила да пробам да ти помогнем. То што ти се догађа веома ми је познато, и сама имам слично искуство
Када сам била твојих година, много сам се заљубила у једног дечака који је био годину дана старији од мене. На часовима нисам претерано пазила шта наставници предају, јер сам стално мислила на њега. Међутим, једног дана док сам била у продавници да купим ужину, иза мене се створио баш он! Трудила сам се да се правим да га нисам приметила, али руке су ми све јаче дрхтале и колена су почела да клецају. Купила сам шта сам хтела, и најбрже што сам могла, покупила сам ствари и кренула из продавнице.Тада сам зачула његов глас како ме дозива:
- Тијана, је ли ово твоје?
Нагло сам се окренула и видела њега како држи мој шал. Збуњено сам помислила: "Зар он зна моје име?!" У стомаку ме је нешто заголицало и нисам могла ни глас да изустим. Наставио је реченицу:
- Мислим да ти је испало из јакне.
Једва сам скупила храбрости и тихим гласом промуцала:
- Д...да то је моје.
Пришао ми је, и док ми је давао шал, приметила сам да и њему руке дрхте и узвикнула:
- Хвала! Поцрвенела сам и излетела напоље.
Ближио се Дан заљубљених. Нисам намеравала да  купујем поклон никоме, мада сам и даље била лудо заљубљена. Међутим, иако се нисам надала после великог одмора, на мојој школској клупи сам нашла писмо у облику срца. Прво сам помислила да се неко нашалио са мном, али када сам отворила то писмо, писало је ЊЕГОВО име у потпису! У писму ми је написао колики је утисак на њега оставио наш сусрет. Нисам могла да верујем, ипак није била шала, и њему није свеједно. То писмо ми је помогло да схватим да је и он биће од крви и меса и моја трема је полако нестајала.
     То је била моја прва, велика и незаборавна љубав. Надам се да ти је моја прича помогла да схватиш да смо сви ми људи и да је љубав нешто сасвим природно.То што тренутно осећаш је сасвим природно и дешава се свима. Опусти се и дозволи да ти се љубав догоди.

                                                                                                                
                                                                                               Тијана...

Ружица Обрадовић: S.O.S. за тинејџере. Београд:Креативни центар,2007.

Свако време носи своје бреме, каже народна пословица, али... Није увек једноставно борити се и супроставити се проблемима који те тиште. Наручито то није једноставно док одрасташ и када ти је до мишљења других и њиховог прихватања стало више него икад. Управо то је и периoд кад се стидиш својих проблема и није једноставно да их поделиш са другим. Бојиш се исмевања, поруге, а не умеш сам себи да помогнеш, да олакшаш. Ово је права књига за тебе. S.O.S. (потиче из енглеског језика и у буквалном преводу значи спасите наше душе; по међународном сигналном кодексу позив у помоћ у случају крајње опасности) за тинејџере показаће ти да ниси сам, да твоје проблеме имају и други, и што је најбитније упутиће те како да их решиш да помогнеш себи или неком свом вршњаку. Примера је много, неки ће ти можда бити смешни, али већина ипак познати. Одговори на питања у књизи разврстани су према односима које градимо кроз живот. Најпре са самим собом, кад смо незадовољни својим понашањем, изгледом, па односи и проблеми са пријатењима, у љубави, школи, породици.

Задатак

Ваш задатак је да прочитате Сашкину причу и уз помоћ искуства из књиге покушате да је охрабрите и помогнете јој да реши свој проблем.

Идем у 6. разред основне школе. Одличан сам ђак и немам неки великих проблема, само кад видим Станка!!! Кад видим Станка, ја више нисам ја. Не знам шта говорим! Шта радим! Пре неколико дана наставник биологије ме је послао, да прочитам обавештање о састанку еколошке секције свим одељењима. Све је било добро док нисам дошла до VII-1. Стајала сам пред вратима као скамењена. Рука је кренула ка брави, али ноге су укочено стајале, нису хтеле напред. Стајала сам као кип, читаву вечност. Одједном је зазвонило. Жагор се зачуо са свих страна. Тргла сам се као из дубоког сна и отрчала брзо у своју учоницу. Наставник ме је гледао упитно. Сагнула сам главу и само прошапутала да сам прочитала у свим одељењима, сем у VII-1 Зажелела сам да се земља отвори и прогута ме. Образи су ми горели. Тело се тресло, а о срамоти коју сам осећала не могу ни да причам. После тога данима нисам долазила к себи. Нисам знала коме да се обратим. Повукла сам се скроз, нисам излазила ни на одмор. Шта да радим? Како да живот вратим у нормалу?

                                                                                                   Сашка                      

Изгубљена књига

Ликови: Јована, Данко, Библиотекарка, Милица, Соња.

                                                Учионица

Данко: Јована, хајде да идемо на игралиште, сви су већ тамо!

Јована: Супер, али само да одем до библиотеке.

                                                   Библиотека

Јована: Добар дан.

Библиотекарка: Добар дан,  Јована. Могу ли некако да ти помогнем?

Јована: Хтела сам ону књигу, коју сам Вас замолила да ми сачувате кад Соња врати.

Библиотекарка: Ево, ту је. Данас је баш Соња вратила. Знаш шта треба да радиш...

( Јована се потписује на картон и пружа га библиотекарки ).

Јована: Како да не. Хвала Вам. Видимо се. Довиђења.

Библиотекарка: Довиђења,  Јована.

                                                  Учионица

Соња: Хајде, Јована. Сви су већ изашли. Стигла је и наставница физичког.

Данко: Ајде! Где си до сада? Спакуј ствари у  торбу, и крећемо. ( Обраћа се Јовани ).

Јована: Милице, шта ти радиш ту? Ниси са осталима?

Милица: Не, ја сам редар, а и не радим физичко.

Соња: Ајде! Где сте?

Милица: Види, заборавила је књигу. ( Гледа књигу на Јованином столу и узима је у руке ). Даћу јој после часа, кад кренемо кући.

                                                      Школско двориште

Милица: Соња, где је Јована?

Соња: Она је већ отишла са Данком. Не знаш шта си пропустила! Јована је дала завршни ударац. Захваљујући њој победили смо осмаке.

Милица: Супер. Ајде, видимо се. Ћао.

Соња: Ћао!

                                                        Јована у својој соби

Јована: Стварно је био супер дан у школи. Немам много ни за домаћи, имаћу времена да читам. Дуго сам чекала свој ред на ову књигу. Идем одмах мало да читам, касније ћу да учим. ( Отвара торбу и тражи књигу). Књига ми је у торби...Где ми је књига? Није ту. Немогуће! Ставила сам је сигурно у торбу. Ајде да погледам још једном. Нема је. Шта ако сам је изгубила? Шта ћу сад? Шта ћу рећи библиотекарки? Јао, Боже! Где је?

                                                         Милица у својој соби

Милица: (Узима телефон и позива Јовану). Хало. Добар дан. Овде Милица. Требала би ми Јована.

Јована: Здраво Милице, ја сам.

Милица: Здраво Јована. Шта радиш?

Јована: Лудим. Лепо лудим. Замисли нема ми нигде књиге из библиотеке. Убићу се! Шта ћу сада?

Милица: Хеј, можда имам решење за твој проблем.

Јована: Шалиш се. Стварно!?

Милица: Књигу си заборавила у школи, ја сам је понела, зато ти се и јављам.

Јована: Јупи! Милице, ти си царица. Хвала ти до неба! Шта бих ја без тебе!

Милица: Добро је што сам је ја пронашла, можда се то не би тако добро завршило да је књигу пронашао неко други.

Јована: Хвала ти, Милице. Ово ми је да научим да се књиге морају чувати. Замисли да сам је стварно изгубила!? Одсад ћу водити више рачуна. Научила сам лекцију да се журбом ништа не постиже, а последице могу бити грозне.

Милица: Знам да јеси. Хеј, идемо касније на игралиште? Чула сам за твој успех данас.

Јована: Само без журбе!

               

                         Библиотечка секција VIII-3

Александар Дудуковић:"Приче с Хоризонта"

  Добила сам задатак да препричам један мит. Отишла сам у библиотеку у потрази за књигом која ће ми помоћи. "Приче са Хоризонта" понудиле су ми одговоре које сам тражила. Ова књига проучава Грчку митологију, описује настанак света, богове и њихове склоности. Најинтересантнији ми је био мит о Сизифу.Сизиф је важио за најмудријег и најлукавијег човека у тадашњој Хелади. Када је Зевс отео кћерку речног бога Асопа, лукави Сизиф, који је неким случајем сазнао тајну ко је украо и где је сакрио Асопову кћер, желео је своју информацију  да искористи. Тражио је да Асоп снабде Акрокоринт извором питке воде пре него што му открије шта је било са његовом ћерком. Када је Асоп створио извор на коринском акропољу, Сизиф му је саопштио да је Зевс тај који му је отео ћерку. Зевса је понашање Сизифа веома разгневило и одлучио је да казни Сизифа за пример осталим људима, да знају да се тајна богова не сме одавати. Наредио је богу Тантосу да Сизифа одведе у подземни свет. Сизиф је био лукав и вешт па је успео да насамари бога смрти, и затвори га у подрум. Цео поредак ствари био је доведен у питање, па је Зевс послао бога рата да ослободи бога Тантоса. Ослобођен Тантос зграбио је Сизифову душу и однео је у подземни свет. Сизиф је лукаво надмудрио Хада, који га је пустио из подземног света да разговара са својим укућанима, али под условом да се врати. Сизиф је отишао, али се није вратио. Разбеснели Хад поново је послао бога Танотоса по Сизифа. Кад је на једној гозби од испијеног вина Сизифу попустила пажња, зграбио га је и вратио у подземни свет. Богови нису волели да се реметити њихов ред, и Зевс је одлучио да за сва времена упозори људе на то, па је Сизиф кажњен за пример. Он је кажњен да уз брдо ваља камен. Сваки пут кад би стигао до самог врха брда камен би се скотрљао и морао би све испочетка.

Ово је управо разлог зашто се сетимо Сизифа кад обављамо неки узалудан посао.

Сања Крчединац V-3                                  

Јасминка Петровић:Бонтон. Београд:Креативни центар, 2008.

Сам наслов сугерише нам на нешто веома познато. Често одмахнемо главом уз констатацију: Шта ће то мени, па ја све то знам. Можда је и тако, али свако од нас се понекад нашао у ситуацији да баш није знао како да поступи, а било му је стало да остави најбољи утисак. Можда баш због тога није лоше да се бонтону враћамо с времена на време, и откривамо заборављено. Бонтон је реч француског порекла и значи добро понашање, али Французи за ту исту реч кажу и умети живети. Међутим, у мору књига које нас уче како да се исправно понашамо ми смо за вас изабрали наручито занимљиву. Све вам је јасно ако кажем Јасминка Петровић. Све књиге ове књижевнице су на листама најчитанијих књига  у библиотекама. Праве се спискови да би се прочитало: Кажи тети Добар дан, Секс за почетнике, Школа-без длаке на језику, Ово је најстрашнији дан у мом животу... Ко је Јасминка Петровић? Рођена је 1960. године у Београду. Студирала је шпански језик и књижевност. Бавила се маркетингом и новинарством. За своје књиге добила је неколико награда. Можда је њена тајна у разумевању дечијих потреба и хумору којег прате исто тако успешне илустрације. Књига Бонтон ни најмање не заостаје ни духовитим текстом ни илустрацијама за осталим њеним књигама, али ипак нас на ненаметљив начин учи. Открива нам да поштовање другог јесте важно, а да се оно огледа најпре  при понашању у различитим ситуацијама. Бонтон нас зато саветује како да се понашамо за столом, у школи, у гостима, изласку... Поуке се ређају кроз примере чланова породице Простић и Финић. Уживање је истраживати како су се понашали у одређеним ситуацијама.

Задатак

Ваш задатак је да на тему Изгубљена књига сачините драмски текст (текст по улогама) и покажате ваше умеће добре комуникације, сарадње, што не и духовитости.

Змајева митологија: богови, богиње и јунаци из целог света

Кренула сам у потрагу за митовима да би урадила домаћи из историје. Отишла сам у библиотеку и од наставнице сам затражила  књигу у којој могу пронаћи потребне одговоре. Наставница ми је рекла да узмем књигу "Змајева митологија". Најпре сам у овој књизи сазнала да мит потиче од грчке речи која значи испричана или записана прича. Митови покушавају да објасне односе између богова и људских бића. Митови у овој књизи обрађени су према географском подручју где су настали. Изабрала сам оно што ми је требало, Грчку и њене митове. После уводног објашњења  митови су распоређени по абецедном реду. Док сам читала  књигу, свидео ми се један прелеп мит о Ахилу.
 Јунаци попут Ахила и Ајанта били су скоро исто важни колико и сами богови. У ствари, јунаци су обично деца неког бога и смртника којим се наглашава да су другачији од обичних људи.
 До 5. века п.н.е. људи су у светилиштима преносили дарове за јунаке чију помоћ су посебно желели да добију. Светилиштима су често грађена на местима где се сматрало да је јунак умро или је сахрањен.
 Кад је био беба, Ахила је његова мајка Тетида држећи за пету потопила га је у реку Стикс. Тим чином покушала је да га учини нерањивим. Међутим, пета за коју га је држала, остала је незаштићена.
 Ахил је био велики јунак. О његовом јунаштву сведочи и спев "Илијада". Кад је одрастао, Тетида је покушала да спречи његов одлазак у борбу прерушавајући га у девојчицу, док их Одисеј није разоткрио. Ахил је био вођа Грчке војске током опсаде Троје. Израз "Ахилова пета" означава нечију слабу или рањиву тачку, потиче из мита о Ахилу. Он је могао бити убијен само ако буде рањен у задњи део пете. Ахил је постао за младе Грке  савршен пример смелости и снаге.
У овој књизи налази се много занимљивих митова, тако да свако кога занима митологија  требало би да узме књигу и прочита је.

         Јелена Петковић V-3

Густав Шваб: "Приче из класичне старине"

На часу историје уживали смо док нам је наставница препричавала митове. Желела сам да проширим своје знање о митовима. Отишла сам у библиотеку  и тамо сам пронашла књигу "Приче из класичне старине". У њој су била четри мита, али мени се највише свидео мит о Прометеју.

 Прометеј је био потомак старог божанског рода којег је Зевс лишио престола. Прометеј је помагао људима. Учио их је да копају и клешу камен, да од блата пеку цигле... Преломни тренутак се десио на  скупу смртних и бесмртних људи. Прометеј је одлучио да одбрани људе од Зевса. Преварио је Зевса неколико  пута. Зевс одлучује да му се освети тако што ће људима ускратио ватру. Међутим, Прометеј краде ватру. Узима стабљику огромне мирођије са много сржи и убацује је у сунчана кола са распаљеним жаром. Убрзо, после тога, запламти прва ломача. Зевс није могао да поднесе непослушност и да би се осветио ствара Пандору (што значи свачим обдарен). Она се упути према Епитеју, простодушном брату Прометеја, да му принесе Зевсов дар. То је била наизглед обична посуда. Међутим, кад је Епимитеј отворио поклопац, излетела је по целом свету беда. У дну посуде стојала је нада. Пандора брзо затвори поклопац да не би и она изашла.Отуда у народу веровање кад је све нестало и изгубљено нада још остаје. Затим, Зевс устреми своју освету на Прометеја. Наредио је да га прикују за стену. Прометеј је био дуго година прикован. Сунце га је пржило, а птице су надлетале чекајући његов крај. Херакле, бог ватре, успео је да га спасе. Да би га ослободио, морао је неко други да умре уместо Прометеја. Херакле му постави као замену кенатаура Хирона, који је пристао да умре уместо њега. Тако је Прометеј ослобођен.
    Овај мит ми се свидео зато што нам даје поруку да будемо издржљиви, храбри и да се не предајемо у било ком тренутку. Нада последња умире. 

                                                                Теодора Грујић V-3

И велики су били мали: Царица Милица

Некада давно у великом дворцу живели су цар и царица са својом кћерком Милицом. Милица је била лепа девојчица, али није хтела да обуче хаљину. Није ишла на балове, јер није носила хаљине. Док су се њене другарице играле луткама, она је тајно посматрала очево оружје у стакленим ветринама. Док су оне маштале о балу и прелепим балским хаљинама, она се томе чудила јер јој је тако удобно било у панталонама. Кад би обукла хаљину била је страна себи, плашила се да ће у њој изгледати размажено.
Одједном је упита мајка: "Милице, зашто не носиш хаљине, оне су много лепше од одеће за дечаке?" Милица побеже у своју собу и отвори ормар. Све хаљине које је видела бацила је. Бацила је све сем једне, оне најлепше. Та хаљина јој је била поклон од мајке. Сећала се како је мајка уживала док ју је гледала како се занесено као чигра вртила у хањини. Не, никако није хтела да разочара мајку. Мајка се тако ретко смеје, није се сећала кад ју је последњи пут видела насмејану и срећну.
У међувремену цар је позвао своје пријатеље на бал. Милица се двоумила да ли да обуче панталоне или хаљину. Знала је да се нико још од девојака није појавио на балу у панталонама. Знала је да њој то нико не може забранити, али!? Отворила је ормар и погледала у једину хаљину у њему. Није се дуго двоумила. Знала је да ће заблистати мајчино лице ако је угледа у хањини, то јој је било довољно.
Дворани су се окупљали. Дошло је време да и  Милица  сиђе и придружи се осталима. Пре силаска, она се још једном брзо окрену ка огледалу. Та појава у огледалу била јој је страна, али јој се допадала.
Од тада ништа није више било исто. Милица је слутила да стижу неки нови дани....

Кнегиња Милица пореклом је из породице Немањића. Милица је рођена око 1335. године.Удала се за Лазара Хребељановића. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престолом у Крушевцу. Имали су осморо деце, три сина и пет кћерки. Када јој је муж 1389. године погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су деца била мала. Замонашила се у манастиру Љубостиња. У том манастиру провела је своје последње дане. Упокојила се 11. новембра 1405. године у манастиру Љубостиња.

   
                                                                           Јована Зарупски IV-2

И велики су били мали: Никола Тесла

Једне ноћи у селу Смиљану 1856. године 28. јуна, Милутин и Георгина су добили сина. О имену нису дуго размишљали.
- Зваће се Никола, по мом и твом оцу,  рекла је Георгина.
- Слажем се, рекао је Милутин не скидајући поглед са малог Николе.
То им и није био први син.
- Дане, види, имаш бату,  рекла је поносна Георгина, дозивајући другог сина...
За пет година Никола је пошао са Данетом  на јахање.
- Сиђи малени, брзо ћу јахати!
- Доћи ћу по тебе, рекао је Дане гурајући Николу с коња.
Дечак није желео да се супротстави старијем брату. Никола је чекао, и чинило му се да  брата нема предуго. Кренуо је напред... Ходајући десетак минута испред себе је видео Данета како га коњ крвавог вуче по прашини. Данетово тело било је непомично, није се опирало суровој вучи вранца.
- Мртав је, рече Никола...
- Мама, тата,  викао је из свег гласа.
Они су дошли трчећи, носио их је страх у Николином гласу. Никола је гледао избезумљена лица својих родитеља. Ништа није схватао. Однели су Данета и за дан га сахранили. Петогодишњи дечак је то олако схватио.Једино му није било јасно зашто је нестао осмех са лица његових родитеља.
Убрзо после сахране догодила се незапамћена олуја. Никола је седео у прозору своје собе и посматрао громове и муње, запиткивао је родитеље о светлуцавим линијама на небу. Они му нису давали жељени одговор. Незаинтересовано су понављали: "То ти у животу неће требати!!!"
Прошло је двадесетак година. Никола је завршио школовање. Вратио се на неколико дана у породичну кућу и рекао родитељима да их никада више неће затећи саме, у мраку. Родитељи су га збуњено гледали.
Поносно им је одговорио показујући на сијалицу:

- Смислио сам,  лично ја, јабуку која сија! Назваћу је жаруља... Као жар...
- Ах, Георгина, шта ће бити са овим нашим дететом!?
- Сине, у животу ти то неће требати. Што ли смо то говорили...

Никола Тесла је рођен у Смиљану 1856. године. Имао је брата Данета који је преминуо након пада са коња , када је Никола имао пет година. Никола је био чувени научник, физичар. Средњу школу је завршио у Госпићу и Карловцу, а технику студирао у Грацу и Прагу. Несхваћен у својој земљи одлази у иностранство. Премимнуо је 7.1.1943. године у Њујорку.

      Софија Поповицки IV-2

И велики су били мали: Доситеј Обрадовић

У давна времена Доситеј је кренуо од куће. Хтео је да докаже родитељима да се не боји, да није кукавица.

Мислили су да од њега ништа неће бити. Само нешто пискара, а нико то не чита.Хтео је да докаже да је способан и образован млад човек, њихово потцењивање га је болело. Доситеј је одлучно кренуо. Успут је магарцу причао шта га боли, тако му је било лакше. Много је путовао. Био је уморан и одлучио је да постави шатор. Сутрадан, у зору, видео је још једног ожалошћеног путника. Упитао га је:"Како је, брате?" "Лоше је... Јако лоше!", рекао је путник. "Мајка ми је остала у родном дому, далеко, а не знам да пишем да јој пошаљем писмо, и лек", јадао се путник. Доситеј је добио идеју. Радосно му је саопштио: "У овој шуми постоје разноврсне лековите биљке, за скоро све болести, а ја их добро разликујем. Умем и да пишем, тако да је и писање писма решено." Помислио је шта би сада помислили његови родитељи, и тужна сена прекрила му је лице. Путник је био весео, али је видео Доситејево помало тужно лице. "Шта је било?", упитао га је. "Ништа , мислим на родитеље. Нема везе, хајде под мој шатор док напишем писмо и справим лек." Путник је био задовољан. Доситеј је кренуо даље. Помислио је да се врати родитељима, да им исприча како се нашао непознатом путнику у невољи и спасио живот једној жени. Само што је то помислио почео је да се пакује. Када је кренуо ка шуми, да би брже стигао у град, видео је вука с повређеном ногом. Мислио је да не може да га остави самог, на цедилу. Извадио је крпе, завио му је рану и на то ставио лековито биље. "Проћи ће",надао се Доситеј. Сада је хтео да се врати родитељима јер је знао да ће бити срећни и поносни кад им исприча шта је доживео на путу .

Када се вратио, родитељи су били пресрећни јер је поново са њима. Његова лепа дела учинила су их још срећнијим и поноснијим.

Доситеј Обрадовић рођен је у Чакову, у Банату око 1740. године у трговачкој породици. За време свог живота непрестано се школовао. Написао је многа књижевна дела, а ми га најчешће препознајемо као писца басни. Највећи српски просветитељ 18. века,  умро је у Београду 1811. године.

                                                                              Миона Гашић IV-2