Густав Шваб: "Приче из класичне старине"

На часу историје уживали смо док нам је наставница препричавала митове. Желела сам да проширим своје знање о митовима. Отишла сам у библиотеку  и тамо сам пронашла књигу "Приче из класичне старине". У њој су била четри мита, али мени се највише свидео мит о Прометеју.

 Прометеј је био потомак старог божанског рода којег је Зевс лишио престола. Прометеј је помагао људима. Учио их је да копају и клешу камен, да од блата пеку цигле... Преломни тренутак се десио на  скупу смртних и бесмртних људи. Прометеј је одлучио да одбрани људе од Зевса. Преварио је Зевса неколико  пута. Зевс одлучује да му се освети тако што ће људима ускратио ватру. Међутим, Прометеј краде ватру. Узима стабљику огромне мирођије са много сржи и убацује је у сунчана кола са распаљеним жаром. Убрзо, после тога, запламти прва ломача. Зевс није могао да поднесе непослушност и да би се осветио ствара Пандору (што значи свачим обдарен). Она се упути према Епитеју, простодушном брату Прометеја, да му принесе Зевсов дар. То је била наизглед обична посуда. Међутим, кад је Епимитеј отворио поклопац, излетела је по целом свету беда. У дну посуде стојала је нада. Пандора брзо затвори поклопац да не би и она изашла.Отуда у народу веровање кад је све нестало и изгубљено нада још остаје. Затим, Зевс устреми своју освету на Прометеја. Наредио је да га прикују за стену. Прометеј је био дуго година прикован. Сунце га је пржило, а птице су надлетале чекајући његов крај. Херакле, бог ватре, успео је да га спасе. Да би га ослободио, морао је неко други да умре уместо Прометеја. Херакле му постави као замену кенатаура Хирона, који је пристао да умре уместо њега. Тако је Прометеј ослобођен.
    Овај мит ми се свидео зато што нам даје поруку да будемо издржљиви, храбри и да се не предајемо у било ком тренутку. Нада последња умире. 

                                                                Теодора Грујић V-3

И велики су били мали: Царица Милица

Некада давно у великом дворцу живели су цар и царица са својом кћерком Милицом. Милица је била лепа девојчица, али није хтела да обуче хаљину. Није ишла на балове, јер није носила хаљине. Док су се њене другарице играле луткама, она је тајно посматрала очево оружје у стакленим ветринама. Док су оне маштале о балу и прелепим балским хаљинама, она се томе чудила јер јој је тако удобно било у панталонама. Кад би обукла хаљину била је страна себи, плашила се да ће у њој изгледати размажено.
Одједном је упита мајка: "Милице, зашто не носиш хаљине, оне су много лепше од одеће за дечаке?" Милица побеже у своју собу и отвори ормар. Све хаљине које је видела бацила је. Бацила је све сем једне, оне најлепше. Та хаљина јој је била поклон од мајке. Сећала се како је мајка уживала док ју је гледала како се занесено као чигра вртила у хањини. Не, никако није хтела да разочара мајку. Мајка се тако ретко смеје, није се сећала кад ју је последњи пут видела насмејану и срећну.
У међувремену цар је позвао своје пријатеље на бал. Милица се двоумила да ли да обуче панталоне или хаљину. Знала је да се нико још од девојака није појавио на балу у панталонама. Знала је да њој то нико не може забранити, али!? Отворила је ормар и погледала у једину хаљину у њему. Није се дуго двоумила. Знала је да ће заблистати мајчино лице ако је угледа у хањини, то јој је било довољно.
Дворани су се окупљали. Дошло је време да и  Милица  сиђе и придружи се осталима. Пре силаска, она се још једном брзо окрену ка огледалу. Та појава у огледалу била јој је страна, али јој се допадала.
Од тада ништа није више било исто. Милица је слутила да стижу неки нови дани....

Кнегиња Милица пореклом је из породице Немањића. Милица је рођена око 1335. године.Удала се за Лазара Хребељановића. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престолом у Крушевцу. Имали су осморо деце, три сина и пет кћерки. Када јој је муж 1389. године погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су деца била мала. Замонашила се у манастиру Љубостиња. У том манастиру провела је своје последње дане. Упокојила се 11. новембра 1405. године у манастиру Љубостиња.

   
                                                                           Јована Зарупски IV-2

И велики су били мали: Никола Тесла

Једне ноћи у селу Смиљану 1856. године 28. јуна, Милутин и Георгина су добили сина. О имену нису дуго размишљали.
- Зваће се Никола, по мом и твом оцу,  рекла је Георгина.
- Слажем се, рекао је Милутин не скидајући поглед са малог Николе.
То им и није био први син.
- Дане, види, имаш бату,  рекла је поносна Георгина, дозивајући другог сина...
За пет година Никола је пошао са Данетом  на јахање.
- Сиђи малени, брзо ћу јахати!
- Доћи ћу по тебе, рекао је Дане гурајући Николу с коња.
Дечак није желео да се супротстави старијем брату. Никола је чекао, и чинило му се да  брата нема предуго. Кренуо је напред... Ходајући десетак минута испред себе је видео Данета како га коњ крвавог вуче по прашини. Данетово тело било је непомично, није се опирало суровој вучи вранца.
- Мртав је, рече Никола...
- Мама, тата,  викао је из свег гласа.
Они су дошли трчећи, носио их је страх у Николином гласу. Никола је гледао избезумљена лица својих родитеља. Ништа није схватао. Однели су Данета и за дан га сахранили. Петогодишњи дечак је то олако схватио.Једино му није било јасно зашто је нестао осмех са лица његових родитеља.
Убрзо после сахране догодила се незапамћена олуја. Никола је седео у прозору своје собе и посматрао громове и муње, запиткивао је родитеље о светлуцавим линијама на небу. Они му нису давали жељени одговор. Незаинтересовано су понављали: "То ти у животу неће требати!!!"
Прошло је двадесетак година. Никола је завршио школовање. Вратио се на неколико дана у породичну кућу и рекао родитељима да их никада више неће затећи саме, у мраку. Родитељи су га збуњено гледали.
Поносно им је одговорио показујући на сијалицу:

- Смислио сам,  лично ја, јабуку која сија! Назваћу је жаруља... Као жар...
- Ах, Георгина, шта ће бити са овим нашим дететом!?
- Сине, у животу ти то неће требати. Што ли смо то говорили...

Никола Тесла је рођен у Смиљану 1856. године. Имао је брата Данета који је преминуо након пада са коња , када је Никола имао пет година. Никола је био чувени научник, физичар. Средњу школу је завршио у Госпићу и Карловцу, а технику студирао у Грацу и Прагу. Несхваћен у својој земљи одлази у иностранство. Премимнуо је 7.1.1943. године у Њујорку.

      Софија Поповицки IV-2

И велики су били мали: Доситеј Обрадовић

У давна времена Доситеј је кренуо од куће. Хтео је да докаже родитељима да се не боји, да није кукавица.

Мислили су да од њега ништа неће бити. Само нешто пискара, а нико то не чита.Хтео је да докаже да је способан и образован млад човек, њихово потцењивање га је болело. Доситеј је одлучно кренуо. Успут је магарцу причао шта га боли, тако му је било лакше. Много је путовао. Био је уморан и одлучио је да постави шатор. Сутрадан, у зору, видео је још једног ожалошћеног путника. Упитао га је:"Како је, брате?" "Лоше је... Јако лоше!", рекао је путник. "Мајка ми је остала у родном дому, далеко, а не знам да пишем да јој пошаљем писмо, и лек", јадао се путник. Доситеј је добио идеју. Радосно му је саопштио: "У овој шуми постоје разноврсне лековите биљке, за скоро све болести, а ја их добро разликујем. Умем и да пишем, тако да је и писање писма решено." Помислио је шта би сада помислили његови родитељи, и тужна сена прекрила му је лице. Путник је био весео, али је видео Доситејево помало тужно лице. "Шта је било?", упитао га је. "Ништа , мислим на родитеље. Нема везе, хајде под мој шатор док напишем писмо и справим лек." Путник је био задовољан. Доситеј је кренуо даље. Помислио је да се врати родитељима, да им исприча како се нашао непознатом путнику у невољи и спасио живот једној жени. Само што је то помислио почео је да се пакује. Када је кренуо ка шуми, да би брже стигао у град, видео је вука с повређеном ногом. Мислио је да не може да га остави самог, на цедилу. Извадио је крпе, завио му је рану и на то ставио лековито биље. "Проћи ће",надао се Доситеј. Сада је хтео да се врати родитељима јер је знао да ће бити срећни и поносни кад им исприча шта је доживео на путу .

Када се вратио, родитељи су били пресрећни јер је поново са њима. Његова лепа дела учинила су их још срећнијим и поноснијим.

Доситеј Обрадовић рођен је у Чакову, у Банату око 1740. године у трговачкој породици. За време свог живота непрестано се школовао. Написао је многа књижевна дела, а ми га најчешће препознајемо као писца басни. Највећи српски просветитељ 18. века,  умро је у Београду 1811. године.

                                                                              Миона Гашић IV-2

Зекирија Тамир: Моја невидљива другарица - Рибљи језик

Ова књига је збирка необичних кратких прича. Свака је занимљива на свој начин, а мени се наручито свидела прича "Рибљи језик".
Била је субота, сунчан дан. Мама је синовима крпила чарапе, сва љута због огромне гомиле чарапа која се налазила пред њом, а још више због млађег сина који ју је стално нешто запиткивао. Имао је већ спремна питања о мору. Мама је знала да он већ зна све одговоре, то јој је и сметало, али његова опијеност морем није јој дала снаге да му ускрати одговоре. Син је пажљиво слушао како мама прича. Питао је да ли је море као кућа и да ли у мору живе рибе. Мајка му је рекла да по мору плови велики бродови и да живе велике рибе које једу људе. Причала је о мору, а он ју је нетремице слушао. Рекла му је још да рибе причају, али ми њих не разумемо. Син је само размишљао шта му је мајка све испричала. Пао је мрак, тата се вратио са посла. Рекао је тати кад порасте да ће убедити рибе да не једу људе, и да ће открити какав је то језик риба. Тата се само смејао и слушао шта његов син говори. Била му је симпатична радозналост његовог детета.

Овај одломак сам изабрала јер понекад будем знатижељна као дечак из ове приче.
                                                       

                                                                      Софија Попин IV-4