Зекирија Тамир: Моја невидљива другарица - Рибљи језик

Ова књига је збирка необичних кратких прича. Свака је занимљива на свој начин, а мени се наручито свидела прича "Рибљи језик".
Била је субота, сунчан дан. Мама је синовима крпила чарапе, сва љута због огромне гомиле чарапа која се налазила пред њом, а још више због млађег сина који ју је стално нешто запиткивао. Имао је већ спремна питања о мору. Мама је знала да он већ зна све одговоре, то јој је и сметало, али његова опијеност морем није јој дала снаге да му ускрати одговоре. Син је пажљиво слушао како мама прича. Питао је да ли је море као кућа и да ли у мору живе рибе. Мајка му је рекла да по мору плови велики бродови и да живе велике рибе које једу људе. Причала је о мору, а он ју је нетремице слушао. Рекла му је још да рибе причају, али ми њих не разумемо. Син је само размишљао шта му је мајка све испричала. Пао је мрак, тата се вратио са посла. Рекао је тати кад порасте да ће убедити рибе да не једу људе, и да ће открити какав је то језик риба. Тата се само смејао и слушао шта његов син говори. Била му је симпатична радозналост његовог детета.

Овај одломак сам изабрала јер понекад будем знатижељна као дечак из ове приче.
                                                       

                                                                      Софија Попин IV-4