У давна времена Доситеј је кренуо од куће. Хтео је да докаже родитељима да се не боји, да није кукавица.
Мислили су да од њега ништа неће бити. Само нешто пискара, а нико то не чита.Хтео је да докаже да је способан и образован млад човек, њихово потцењивање га је болело. Доситеј је одлучно кренуо. Успут је магарцу причао шта га боли, тако му је било лакше. Много је путовао. Био је уморан и одлучио је да постави шатор. Сутрадан, у зору, видео је још једног ожалошћеног путника. Упитао га је:"Како је, брате?" "Лоше је... Јако лоше!", рекао је путник. "Мајка ми је остала у родном дому, далеко, а не знам да пишем да јој пошаљем писмо, и лек", јадао се путник. Доситеј је добио идеју. Радосно му је саопштио: "У овој шуми постоје разноврсне лековите биљке, за скоро све болести, а ја их добро разликујем. Умем и да пишем, тако да је и писање писма решено." Помислио је шта би сада помислили његови родитељи, и тужна сена прекрила му је лице. Путник је био весео, али је видео Доситејево помало тужно лице. "Шта је било?", упитао га је. "Ништа , мислим на родитеље. Нема везе, хајде под мој шатор док напишем писмо и справим лек." Путник је био задовољан. Доситеј је кренуо даље. Помислио је да се врати родитељима, да им исприча како се нашао непознатом путнику у невољи и спасио живот једној жени. Само што је то помислио почео је да се пакује. Када је кренуо ка шуми, да би брже стигао у град, видео је вука с повређеном ногом. Мислио је да не може да га остави самог, на цедилу. Извадио је крпе, завио му је рану и на то ставио лековито биље. "Проћи ће",надао се Доситеј. Сада је хтео да се врати родитељима јер је знао да ће бити срећни и поносни кад им исприча шта је доживео на путу .
Када се вратио, родитељи су били пресрећни јер је поново са њима. Његова лепа дела учинила су их још срећнијим и поноснијим.
Доситеј Обрадовић рођен је у Чакову, у Банату око 1740. године у трговачкој породици. За време свог живота непрестано се школовао. Написао је многа књижевна дела, а ми га најчешће препознајемо као писца басни. Највећи српски просветитељ 18. века, умро је у Београду 1811. године.
Миона Гашић IV-2
Нема коментара:
Постави коментар